Naše priče: Majko, meni se sad ostaje

Naše priče: Majko, meni se sad ostaje

Samo me čvrsto drži za ruku. Deset ruku jači lanac čini dva. Samo me stisni i ne puštaj. Danas, pod dva broja većih čizama, drhti i pravi se jaka ova zemlja koju gledam ne trepnuvši. Na kraju našeg venca isprepletenog prstima vidim Lelu, ona misli da igramo neke samo nama poznate igre i sa osmehom čvrsto drži Hamzinu ruku. A ja joj namignem sa osmehom kao da smišljamo Hamzu, Jana i Eminu. Jan i Emina su, kao i uvek, na ivici svađe – on je obično zadirkuje zbog njene kose, lokne koje nikad ne slušaju, baš kao i Eminu. Jan je smešna, Emini nije i ona je čuperak koji joj uvek pada preko lica, pokušava da slegne ramenima, jer čvrsto drži Janu i Hamzu za ruku. I koliko god bila ljuta, nije mu pustila ruku jer je lanac deset puta jači od dva. A to nam je danas potrebno. Što više naših prstiju isprepleteno da ih niko ne razdvoji. Ne znam ni kako mi je situacija pala na pamet u tom trenutku kada sam se opekla od koprive ispred kuće, ali imam osećaj kao da sam čitavim telom ležala u polju koprive i svakim novim blister vraća jedno nepovezano sećanje. Ja govorim. Majke. Ja sam. U sebe. Nadam se da me čuje gde je.

Majko, meni još najbolje miriše taj tvoj hleb. Nas petorica ćemo to podeliti i nikada nećemo pomisliti da nam nešto više treba. Evo šta nam nedostaje. Vidite kako se držimo za ruke. Setio sam se da sam baš tog dana dok je mama pekla hleb za nas petoro mislio da samo želim da pobegnem iz ove kuće u kojoj sam jedva osećao miris hleba od vlage na popucalim zidovima. Strah koji sada osećam jači je od tog teškog mirisa, i sada želim da ostanem ovde čak i ako mi je ova oronula fasada pala na glavu. Da nas petoro držimo zajedno. I osećam se krivim što gledam na naš dom sa toliko prezira. Majko, izvini. Sada je na meni. I priznajem ti da me je obuzeo strah i da ga ne puštam. Priznajem vam, Lela, Hamza, Jana i Emina, ne mogu, ja sam vaš kolovođa u ovom smešnom rukovanju.

Sa mog polja koprive u sekundi me je zvuk automobila vratio u stvarnost. Vreme je da se ide. Nisam siguran kuda idemo, kažu, gde je bolje. Gde je hleb osnovna hrana, a ne jedina. Rukujemo se, a ja im obećavam da je to samo privremeno i da nas niko nikada neće razdvojiti. Lela misli da je ovo samo deo igre, mislim u sebi – dobro za nju. Dok se vozimo prema novom domu gledam kroz prozor i opet me kopriva šamara i mislim na kuću, majko, mešaju se mirisi vlage i pečenog hleba… Konačno smo stigli. Lela pita da li ćemo nastaviti našu igru koju smo usput nazvali „Deset najjačih”. Mi ćemo. Deset najjačih zajedno je zakoračilo u jedno malo selo, gde nema koprive. Gde se možete držati za ruke, ako zaista želite. Ali ne morate, jer vas niko nikada neće odvojiti od brata i sestre. Ljudi se plaše novog, nepoznatog, čak i kada im je bolje. I znam da je ovde bolje. Ležimo u krevetu, nas petoro, deset najjačih ruku. Smejemo. Jan ponovo zadirkuje Eminu, Hamza, kao i uvek, pušta Lelu da mu se popne na glavu. I nemam više straha. Ne dva broja većih čizama pod kojima mi zemlja drhti. Majko, ovde hleb miriše na tvoj.

Kažu da je najdugovječnija porodična veza između braće i sestara. U SOS dečjim selima znamo koliko je važno ostati zajedno, zbog čega biološka braća i sestre uvek odrastaju u istoj SOS porodici. Da bismo im omogućili bezbrižan rast zajedno potrebna nam je vaša podrška dragi prijatelji. Uz vaše mesečne donacije deca imaju priliku da odrastaju u porodičnoj atmosferi, gde se u toplini roditeljskog zagrljaja, sa braćom i sestrama, osećaju sigurno i voljeno. Gde se možete držati za ruke samo ako zaista želite, ali i ne morate.

-SOS dečija sela Bosna i Hercegovina

 

Tekst: Ana Čabarkapa