Neofobija kod beba i male dece

U današnje vreme, sve su prisutniji razni poremećaji ishrane, vec od najmlađeg perioda života. Dok se najčešće u kontektu poremećaja ishrane govori o namernom izgladnjivanju usled poremećene slike o vlastitom telu (anoreksija nervosa), ili prejedanju sa ili bez epizoda povraćanja (bulimija nervosa), a koje su često prisutne u pubertetu, u ovom tekstu biće dat osvrt na neofobiju: vrstu poremećaja koja je često prisutna kod male dece i beba. Važno je za početak naglasiti da neofobija predstavlja normalno i prolazno stanje kod beba i male dece. U generalnom smislu, odnosi se na strah od bilo čega novog, koji rezultira odbijanjem da se probaju nove stvari i da se izađe iz rutine. Kod dece se često radi o odbijanju nepoznate i nove hrane, uz procenu visokog rizika pri pomisli da se hrana proba. Neofobija se može javiti u različitim intenzitetima: od fleksibilnog ponašanja pri kojem dete dugo istražuje hranu i bojažljivo pristaje da stavi hranu u usta, do ponašanja u kojem rigidno odbija da jede. 

Normalno i prolazno stanje. Pre nego što se pređe na traženje uzroka i rešenja, bilo bi dobro normalizovati ovo stanje. Važna stavka u nastajanju neofobije vezana je za odbijanje rutine. Hajde najpre da se zamislimo nad sopstvenom težnjom za rutinom i zonom komfora. Mi, odrasli, racionalna smo bića, koja vladaju sobom i sopstvenim impulsima, poznaju dobre i loše strane sopstvenih postupaka, zajedno sa njihovim posledicama, pozitivnim i negativnim. Često smo svesni da neke naše navike nije baš najbolje upražnjavati: na primer, ostajanje budnim do kasno, neupražnjavanje fizičkih aktivnosti, pušenje, konzumiranje fast-food-a, nečinjenje bilo šta da promenimo kod sebe ono čime smo nezadovoljni u našem životu. Ali mi ih i dalje upražnjavamo. Zašto ? Zato što imamo rutinu. U zoni smo komfora. A zona komfora prija čak i kada u toj zoni upražnjavamo nešto što za nas nije dobro. Radije biramo prijatnost boravka u poznatom, od neprijatnosti prolaska kroz sav stres koji nosi promena, čak iako je promena dobra za nas. Dakle, samo smo ljudi, živa bića. Pogrešivi. Da napravimo paralelu sa bebama i malom decom: za razliku od nas, odraslih, mališani ne umeju da vladaju sobom (smatra se da su žrtve sopstvenih zelja I impulsa do oko pete godine), nisu u potpunosti racionalna bica i ne umeju da procene sopstvene postupke kao dobre i loše, a ništa ne znaju ni o posledicama sopstvenih izbora i postupaka. Dakle, to su velike razlike između nas i njih. Na to često zaboravljamo i očekujemo od dece da se ponašaju kao racionalna bića koja vladaju sobom i sopstvenim željama i impulsima.

Ono što je kod dece mnogo izraženije nego kod nas odraslih, jeste snažna zelja za rutinom I zonom komfora, koja će činiti da se osećaju sigurno i zaštićeno. Od najranijeg perioda života, želja za sigurnošću je veoma snažna, toliko snažna, da im je potrebno da se osećaju sigurno da bi preživeli, dakle spada u egzistencijalne potrebe. Pa ma kako bilo dobro za njih ono što im nudimo u datom momentu, bolje je da se što ranije pomirimo sa tim, da će oni to nešto, nekad, izbegavati, iz istih razloga iz kojih mi izbegavamo da izađemo iz naše zone komfora i probamo nesto novo, što jeste dobro za nas, ali je neprijatno. Ta neprijatnost, koju nosi izlazak iz zone komfora i probavanje nečeg novog, može da se pretvori u strah, ili izraženije, fobiju, a to stanje dalje može da vodi različitim ponašanjima koja su proizvod tih snažnih emocija: dete može da odbija da jede ili da jede određene nove namirnice određeni vremenski period.

Odbijanje rutine može da se ogleda ne samo u odbijanju novih namirnica, nego i u odbijanju onih već uvedenih, ali na novi način. Prema Virdžiniji Sulet, dečijem psihologu koja je odbranila tezu na temu neofobije, pitanje je da li će deca koja su često jela pire od kuvane šargarepe, prepoznati šargrepu kada je ponudimo narendanu, u komadićima ili sirovu. Prema autorki “I sam izgled i tekstura hrane, za decu su novi. Novo je sve što detetu nije poznato i što nije deo rutine”. Zbog toga, možda bi od početka, za svaki slučaj, trebalo varirati ne samo namirnice, nego i načine na koje ih detetu serviramo. Neofobija počinje da se razvija retko na samom početku dohrane, mnogo češće se javlja u periodu između 18 meseci i 6 godina, u periodu kada je većina namirnica već uvedena, ali i u periodu kada dete postaje mnogo autonomnije, kada dete počinje i da razvija samozaštitna ponašanja, zbog čega se često neofobija objašnjava kao želja deteta da se zaštiti od eventualnog trovanja. Neki stručnjaci je dovode u vezu I sa ranijim iskustvom gušenja prilikom probavanja određene hrane. A neki tvrde da u osnovi mogu biti problemi poput gastroenteritisa, pa i genetika. Dete koje je do određenog momenta normalno jelo raznovrsnu hranu, u stanju će biti odjednom da zatvara usta, gura tanjir, okreće glavu ili dugo gleda u tanjir bez i najmanje namere da proba ono što je u njemu. Neofobija pogadja čak 77% dece u raznim uzrastima, što je još jedan dokaz da je u pitanju normalno i učestalo stanje.

Otiđimo korak dalje: s obzirom da većina roditelja dece koja su probirljiva u hranjenju izveštava da je očajna, uplašena i da ma šta uradila, često ništa ne pomaže da dete prihvati (određenu) hranu, važno je, pre nego što pređemo na načine prevladavanja ovog stanja, uočiti važnost našeg, roditeljskog pristupa detetu tokom perioda odbijanja hrane. Hajde da opet kroz iskustvo odraslih, zamislimo da nam neko konstantno govori kako treba da promenimo neku našu lošu naviku, a nama je lepo u našoj zoni komfora sa jedne strane, i vrlo neprijatno pri pokušajima da učinimo korak ka promeni, sa druge. Što je jači pritisak osobe koja insistira, to ćemo se lošije osećati i na kraju, svu svoju energiju trošiti pre na to da se izborimo sa tom osobom, nego da se koncentrišemo na sam problem, a najmanje ćemo se koncentrisati na promenu svog ponašanja. Tu dolazimo do druge potrebe, koja je zajednička nama i našim mališanima, a to je potreba da nas prihvate i razumeju, da bezuslovno pripadamo. Pritisak u odnosu sa sopstvenim detetom može imati kontraefekat: dete može da počne da se oseća sve nesigurnije pri našim namerama da promenimo njegovo ponašanje, a pritisak može kod njega da izazove i bunt, ljutnju, bes, kao mehanizme prevladavanja konfliktne situacije i želje za čuvanjem sopstvenog integriteta, sopstvenih granica i sopstvene sigurnosti i zone komfora.

Sad bi svako mogao da se zapita “Pa dobro, koje onda tu jači, moje dete ili ja? Ko vodi ? Ko je autoritet i ko postavlja pravila ?” Rekla bih, oboje. I vi, i vaše dete, s tim da vođstvo u većoj meri naravno treba da bude na Vama, odrasla ste osoba, dok Vaše dete to nije. To što je stanje neofobije normalno, ne znači da ne trebamo svakodnevno i strpljivo da radimo na njegovom prevazilaženju. Ne radi se o tome da ne trebate biti autoritet sopstvenom detetu, radi se o tome da je poželjno svaku promenu unositi nežno i postepeno i pri odbijanju novog, prihvatiti “Ne” kao odgovor deteta, na koji ono ima u nekim situacijama pravo, naročito ako iza tog “Ne” stoji mali dečiji strah, strah od novog. Pa makar to bila samo kasičica voća ili povrća: Vaše dete je u datom momentu doživljava kao snažnog neprijatelja. Setite se, i vi se nekad slično osećate. Svakom od nas prija autoritet koji uliva sigurnost, koji nas prihvata takve kakvi smo i koji nam pomaže da prođemo kroz neprijatnosti, uz pokušaj razumevanja naših neprijatnih osećanja, bez osude i insistiranja da nam bude prijatno u datom momentu kad nas preplavljuje snažna neprijatnost.

Dakle, uzroci ponasanja kod beba I male dece koja se odnose na okretanje glave od hrane, pljuvanje hrane, plač i odbijanje novih namirnica u svojoj osnovi imaju jednu potpuno normalnu ljudsku pojavu: težnju za sigurnoscu, u čijoj je osnovi strah od rušenja rutine, uz želju da nas drugi prilikom ove faze prihvate i razumeju i pomognu nam da je prevaziđemo, bez osude ili kazne.

Veoma je važno osluškivati dete i razumeti da nije u pitanju hir, nego stvarni strah od nove hrane. Dete koje ispoljava ponasanja koja mozemo nazvati hirom ce u vreme hranjenja želeti radije da se igra, peva, zasmejava odrasle, malo će da jede, zatim da ustane od stola, pa da se vrati da jede. Ova ponašanja nisu odraz neofobije, nego pre nedostatka discipline, odraz su prirodne dečije zelje za igrom, koju dete treba naučiti da odvoji od hranjenja, koje nije igra.

Kada pričamo o neofobiji, kao i uostalom o svakom neprijatnom stanju kod dece i ljudi koje traje neko vreme, važno je znati da je u pitanju stanje kojem je potrebno sistemski i strpljivo prići. Prema psihologu-nutricionsti dr Haurat, roditelji u svojim rukama drže mogućnost da se kroz ovakva stanja prođe što bezbolnije. Ukoliko znamo šta je potrebno izbegavati od samog početka već ćemo biti na dobrom putu da se neofobija prevenira kako do nje ne bi došlo, ili prevaziđe ako do nje ipak dođe.

Samostalan obrok. Vazno je da dete ne jede samo, nego u okviru redovnog obroka cele porodice, bilo da je to pre podne, u podne, popodne ili uveče. Vraćamo se na osećaj sigurnosti, kroz osećaj zajedništva i prihvatanja.

Dajte detetu priliku da se upozna sa hranom u svom pravom obliku. Neka vas gleda kako pripremate obroke dok sedi u hranilici dok je beba, a kad poraste, uključite dete: neka slaže, mesi, miksa hranu. Dajte detetu jabuku u ruku, oguljenu, u jednom momentu će poželeti i da je gricne. Stimulišite dečiju znatiželju i kreativne potencijale u kuhinji, tako ćete mu je pribliziti.

Dete jede kada nije gladno. Ako je dete pre 5 minuta sisalo, pilo vodu ili adaptirano mleko, veoma je mala verovatnoća da ce biti gladno. Sat vremena pre obroka ne dajte detetu ništa da pije i jede.

Ako je dete prvi put probalo određenu namirnicu i ne sviđa mu se, ne znači da treba da prestanete da nudite i zaključite kako ono nesto, eto, ne voli. Detetu treba vremena da prihvati i zavoli nove ukuse i teksture hrane. Ponudite drugi put zajedno sa namirnicom koju je dete već prihvatilo, za početak male kolicine, pa ih postepeno povećavajte. Smatra se da je potrebno hranu da probamo i do 10 puta pre nego što zaključimo da je volimo ili ne volimo.

Ako dete ne želi da jede određenu namirnicu, ili obrok koji ste ponudili, ne posežite za namirnicama poput hleba ili nekih drugih namirnica, samo da bi dete “bar nešto” pojelo. Tako ono počinje da vodi i diktira pravila, a vi dokazujete da ste slabi i nedosledni u svom pokušaju da ga hranite zdravije. Ne davajte detetu nikakve grickalice i ne kuvajte novi, ukusniji obrok. I setite se, bebina osnovna hrana do prvog rođendana je mleko, do 6.meseca je to jedina hrana, do 8.meseca je dovoljan jedan obrok, do 10.meseca 2, a onda polagano idu 3., pa 4. obrok u danu. Ako dete ima 7 meseci i danas ništa nije pojelo, a popilo je mleko, to zaista nije strašno, nije znak za uzbunu, a ni znak da je dete već mali probirač. Ako ima godinu dana i odbilo je ručak, probajte ponuditi hranljivu večeru i verovati da će do večere ogladneti. Ako ima 2 godine i ovih dana odbija da jede, i dalje nudite zdrave obroke, budite uporni u tome da se servira zdrava hrana, a povremeno odbijanje gledajte kao fazu, jer to i jeste. Ne dozvoilite da bunt prema određenoj hrani postane put ka nezdravom stilu hranjenja.

Teško je detetu kojem se često servira hleb, slatki keksi ili slani krekeri, da prihvati pregršt zdravijih namirnica neutralnijeg ili manje privlačnog ukusa. Mislite o tome, mnogo pre prvog zalogaja. Pre nego što počnete da hranite svoju bebu, napravite spisak zabranjenih namirnica. I ako lepo prihvata zdrave namirnice, ne posežite za onim nezdravim spiskom. Što duže dete ne jede grickalice, slatkiše i prazne kalorije koje su ukusne, ali ne i hranljive, čak su često i štetne, to bolje, i to je veća verovatnoća da će prihvatati pravu hranu u njenom prirodnom obliku. Mislite o pozitivnim posledicama zdrave, I brojnim negativnim posledicama nezdrave ishrane.

 

Zapamtite da će se dete naviknuti na ono što mu Vi dosledno nudite, kao i da je važno uvek nuditi detetu pravu, zdravu hranu, u što prirodnijem obliku. Slatka kašica je dovoljno slatka ako su u njoj samo proso i jabuka. Ako je Vama bljutava, ne znači da je detetu. Ako ulepšate ukus ove kašice, šta ćete ako dete odbije da jede samu jabuku, očekujući nesto slađe? Isto važi za slane kasice. Povrće je dovoljno slano samo po sebi. Ako je vama bljutavo, pa vrlo rano krenete da dodajete so, sir ili jogurt kako bi bilo ukusnije ili kremastije, šta cete kada dođe na red da se jede brokoli bez ikakvih dodataka?

Ako su prethodna dva deteta lepo ručkala u hranilici, ne znači da će i treće dete želeti istu vrtu rutine. Možda će se sigurnije osećati ako ga stavite u krilo dok ga hranite. Takođe, ako Vi smatrate da dete do određenog uzrasta ne treba da jede samo, onemogućavate detetu da se približi hrani. Važno je detetu dozvoliti da prstićima istražuje mekanu i u komadićima serviranu hranu od samog početka dohrane. Uvek ponudite nešto hrane i na tacni pored tanjira, najpre će se dete igrati, gnječiti prstićima, utrljati u kosu, možda i bacati hranu, ali u jednom momentu će se početi samo hraniti. Ova faza može trajati neko vreme, pa nije na odmet pripremiti stare komade tkanine koje ćete staviti ispod mesta na kojem dete sedi dok jede.

Da li je dete pod virozom? Boli ga grlo ? Rastu li mu zubići ? Setite se svog poremećenog apetita kada vas nešto muči. Ima dana koji jednostavno nisu dobre prilike za novosti u tanjiru. Dajte detetu u takvim danima nešto lagano, prilagođeno stanju, na šta je već naviklo. Ono novo se svakako uvodi samo kad je dete “u formi”.

Porodična nedoslednost. Nije pravedno od deteta očekivati da jede određenu hranu, dok Vas gleda kako jedete nešto sasvim drugačije. Gradite zdrave zajedničke porodične navike. Svesni ste sigurno da će dete na kraju živeti i jesti onako kako to radi cela porodica. Promenite i vi svoje navike u što zdravije.

Samo zato što se dete zagledalo u crtani film dok ga hranite prvih nekoliko puta, ne znači da je to jedini način na koji treba da se hrani, i jedini način na koji će prihvatiti hranjenje. Vi ste upalili crtani film i dali detetu asocijaciju za hranjenje. Ugasite ga i posvetite se zajedničkom ritualu, gledajući svoje dete nežno i ohrabrujuće. Ponovite sebi, vreme za hranjenje nije vreme za igru. Kao što ni vreme za spavanje nije vreme za igru. Učvrstite pravila što ranije i ne dozvolite da bilo šta poremeti ozbiljnost vaših svakodnevnih porodičnih rituala izuzetno važnih za zdravlje vaseg deteta. Ozbiljnost ipak ne znači da je detetu zabranjeno veselo servirati hranu. Veselo, ali uz određenu dozu neophodnog autoriteta.

 

Dakle, opustite se, prijaće i Vama i detetu ako od hranjenja ne pravite celu nervoznu ceremoniju. Hranjenje nije igra, ali nije ni najozbiljnija stvar na svetu. Osoba koja služi detetu hranu treba da bude opuštena, u suprotnom, detetu upravo napeta atmosfera za vreme hranjenja može izazivati otpor, ma šta mu se serviralo. Neka cela porodica ogladni. I svi veselo sedite za sto da jedete. Napravite kreativno i šareno jelo. Dete će osetiti opuštenu atmosferu i sigurno će mu prijati da ne bude u centru pažnje kad dođe do hranjenja ako mu je to slaba tačka.

Insistiranje na količini. Deci je nekada potrebno manje, a nekada više hrane. Ako je dete pojelo nekoliko kasičica i ne želi više, smatrajte to obrokom u određenim fazama. Kao što je već rečeno, više faktora utiče na to koliko je dete gladno i raspoloženo.

Dete Vas razume I mnogo pre nego što mislite. Pričajte detetu uvek. Uvek naglašavajte koliko je zdravo i zašto je sve dobro za dete ono što trenutno jede. To ce izgraditi kod deteta poverenje prema hrani, sigurnost, uz osećaj ponosa jer radi nešto dobro za sebe.

Zaboravljanje pohvala. Ako samo slažete očajan izraz lica kad dete ne želi da jede, a zaboravljate da tapšući kažete bebi/detetu “Bravo” kada prihvati obrok, dete može uz hranu početi vezivati samo negativne asocijacije. Hvalite svoje dete, uvek kad pravi makar i najmanje pomake ka cilju.