Mama na poslu ili mama kod kuće?

Mama na poslu ili mama kod kuće?

Jasan identitet žene i muškarca je danas teško steći jer su se uloge pomešale, možemo da kombinujemo podelu poslova u porodici kako god želimo, možemo da se organizujemo kako god želimo – bar je to legalno i dozvoljeno, ali još uvek vučemo oštre osude društva koje se prenose sa kolena na koleno i koje nisu u skladu sa nastalim promenama koje savremena porodica doživljava. Koji su to „repovi“ iz prošlog veka koji nam danas u 2019. prave probleme i nelagode?

Na prvom mestu, možda i jedino – kruti stavovi i nefleksibilnost. Verovanje da postoji najbolji i jedini način života, osuđivanje svakog ko živi i radi drugačije i to ne svakog nego osuđivanje sebi najbližeg zato što ne živi kao i mi (majka ćerku osuđuje, sestra sestru, kuma kumu, drugarica drugaricu, u kontekstu naše teme o materinstvu).
Roditeljstvo je originalan, jedinstven i neponovljiv proces. Svaki put kada ovu istinu izgubimo iz vida zapadnemo u osećaj krivice, zavisti, inferiornosti, srama, uskraćenosti, nižeg samopouzdanja.
Roditeljstvo je široka lepeza mnogih faktora i ono što svaki odnos majke i deteta karakteriše je kombinacija tih faktora, a svaki faktor ima suprotne stavove i savete (na primer: platnene ili jednokratne pelene, dojenje ili dohrana, internet ili ne, bobičasto voće pre godinu dana ili ne, nositi bebu ili ne, ići na posao ili ne itd…).
Najkraći odgovor na pitanje da li majka treba da radi ili ne je: kako majka želi u skladu sa detetom!

Ono što psihoanalitička teorija, i psihodinamski pravci nastali iz nje, govore je da autentičan život i autentično roditeljstvo svake majke je najbitnije za zdravlje i razvoj deteta, jer mu pruža osnovni osećaj sigurnosti iz kojeg će se kasnije razviti sve ostale emocije, jer je majka mirna i staložena u vezi sa svojim odlukama koje su u većini u skladu sa njenim stavovima, bilo to da želi da radi, bilo da ne želi nekoliko godina da radi ili da ne želi da radi uopšte. To je za razvoj osećaja sigurnosti i poverenja najbitnije za dete. Ujedno i najteže za majku jer zahteva da majka poznaje dobro sama sebe.

Sa druge strane, kada se rodi beba, majci je potrebna sposobnost da odustane od svojih potreba zarad potreba deteta, sposobnost da uđe u simbiozu sa njim, da se veže kada je ono potpuno zavisno i psihički i fizički od nje, kako bi, postepeno kasnije izlazila iz te povezanosti, jer to treba i bebi i majci. Kada, kako, na koje načine i koliko nije moguće reći opštu preporuku, bitno je da je postepeno i u skladu sa osobinama majke i bebe. Okvirno tri meseca je potrebna potpuna posvećenost majke (koliko god je to moguće u zavisnosti od druge dece), a zatim veoma postepeno se vrši odvajanje i ovaj proces traje do kraja života.


Što se tiče detetovih primarnih potreba u prve tri godine života, psihološke preporuke su da dete ne ide u kolektiv do 3. godine jer tek nakon treće sposobno za socijalizaciju i boravak u kolektivu gde pažnja onoga ko se o njemu stara nije uprta u njega sve vreme. Do tada, preporuke su da je, pored majke, bolje dete da čuva neko iz porodice ili dadilja u odnosu jedan prema jedan. Deca koja krenu pre toga u vrtić imaju jednu krizu više u životu nego deca koja krenu posle. Da li će tu razvojnu krizu pretvoriti u svoju prednost (razvoj tolerancije na frustraciju, samostalnost, red, disciplinu) ili ne (ostati željni pažnje u životu, nesigurno afektivno vezani, otići u hiperaktivna ponašanja ili se povući u sebe sa psihosomatskim tegobama) zavisi isključivo od svih ostalih odnosa u njegovoj porodici, majke, oca i okoline.

Gde nastaju problemi?

Ako majka koja oseća i želi da je uz svoje dete, nastavlja da ide na posao, ali oseća veliku i dugotrajnu krivicu zbog svog načina života, onda će ta nelagoda biti podloga da se kod deteta razviju mnogi drugi komplikovani emotivni i socijalni obrasci u životu. Ako majka mora zbog egzistencije da radi i to je jasan dogovor u njenoj porodici, a i dalje oseća veliku krivicu, onda mora ispitati svoja očekivanja, jasno podeliti sve dobiti i posledice (po nju, jer njena osećanja su ključna) i preuzeti odgovornost za njih. Ona tada neće imati unutrašnje konflikte niti osećaj krivice ako joj je jasno da radi da bi porodica opstala, biće svesna da mora da se odrekne nekih svojih stavova i želja zarad egzistencije i neće imati dugotrajni problem sa tim, biće joj jasna situacija i to je neće dodatno opterećivati.

Pri tom, da naglasim, da sve ovo o čemu pišem se odnosi na normalne i zdrave osećaje koje majčinstvo donosi, a jedno od njih je osećaj krivice i ne treba ga tumačiti kao „čim osećam krivicu ne znam šta hoću od sebe, anksiozna sam, depresivna, loša majka itd…“ nego je taj osećaj, koji će se najverovatnije javiti, poziv da zastanemo i razmislimo ko smo, šta želimo, koje su nam vrednosti u vaspitanju, koje ćemo da poštujemo, čega moramo da se odreknemo da bismo svoje (ne tuđe) vrednosti ispoštovali, da li moramo da odustanemo od njih zbog drugih prioriteta itd…
Bitno je reći da mi u svakom trenutku imamo nekoliko različitih potreba u životu a da nije moguće zadovoljiti sve, naročito one koje su suprotne jedna drugoj – želim da sam tu uz svoje dete i njegove potrebe i želim svoj stari način života, više vremena za sebe, želim da napredujem u karijeri i dalje, želim sa mužem na romantičnu večeru, želim sa drugaricama u bioskop, želim da se hranim zdravije, želim da kuvam itd…

Paradoksalno je nemoguće ispuniti oba, moguće je napraviti kompromis ili svesno i odgovorno se odreći jedne zarad druge. Većina majki zamišlja da će voditi isti način života kao i pre samo će imati dete, kao na primer, imati automobil, ili imati dva automobila. I to je u redu, jer nikada pre nismo bili u toj ulozi. Kada počnemo da se suočavamo sa tom činjenicom da, da bismo nešto dobili, moramo nešto i da izgubimo, može da nastane normalna razvojna psihička kriza – kriza identiteta, braka, povećana razdražljivost, smanjeno uživanje u detetovom razvoju, povećan broj konflikta, osećaj da su nas svi napustili ili potreba da nas svi napuste, ljutnja jer nismo ovako sve zamišljali itd… I to će proći, ako iz te krize naučimo kako da na nama najbolji način (ne šta kažu psiholozi, komšije, drugarice…) integrišemo ulogu majke u svoju već izgrađenu ličnost. I tako do kraja života sa svim novim ulogama koje nam dolaze. Ako pak ne doživimo ko smo sada postali, onda će nas proganjati neispunjene potrebe i želje našeg pređašnjeg života (koje ne moraju u potpunosti nestati ali će se svakako drastično smanjiti) te zbog nemogućnosti redefinisanja ciljeva u budućnosti (isti su, samo sada malo drugačije postavljeni, realniji a i dalje izazovni) može se odustati od bilo kakve budućnosti, uči u ulogu žene i majke žrtve, večito nezadovoljne i frustrirane, one koja osuđuje druge majke zbog raznih postupaka i sitnica.

A to će dalje na veoma različlite načine negativno da utiče na psiho-fizički razvoj deteta.
Vrlo je teško izdvojiti jedan faktor, čak i taj kao što je da majka radi ili ne, kao opštu preporuku svima. Tek individualni pristup i razgovor sa pojedincem mogu dati kontekst i iz njega se dobiti saveti, jer jedan isti savet nekima može da koristi a nekima da škodi.

 

Autor teksta: Sunčica Jovanović, master psiholog i terapeut 

@ moj.psiholog